Suzana Pavić: Sa Zakočem okrenula krug, Terzić mi mnogo pomogao, sad treniram sa dvoje dece 24 sata dnevno

Prijem je najčešće crtala na trepavicu dizaču. U odbrani joj linije terena nisu bile nikakva granica, letela je ako treba i preko reklama. Znalo se da je u kontri lopta njena, odakle god je trebalo da je doda. Davala je sigurnost timu, a nikad se nije nametala da bude u centru pažnje. Bez obzira na veliku dozu skromnosti koja je iz nje isijavala, ostala je upamćena. Prepoznatljiva plava kosa, različiti dres u odnosu na saigračice, pozicija libera. Kada se pomene i danas izaziva pozitivne reakcije kako ljubitelja odbojke, tako i generalno. Reč je o Suzani Pavić, poznatijoj sa devojačkim prezimenom Ćebić.

Pre 16 i po godina kada je napravljen prvi „bum“ bila je najbolji libero sveta, a sada se ponosno seća svega što je prošla tokom igračkih dana – počev od Crnokose iz Kosjerića pa sve do poslednje stanice u Albi Blaž. Više se ne bavi odbojkom, porodični život gradi u Budimpešti i uživa u ulozi supruge i majke. Iz forme sigurno neće izaći, neće joj to dozvoliti ćerka i sin...

Kako sada izgleda jedan dan nekadašnje reprezentativke?

„Kao i kod svake mame, sada je sve podređeno deci. Anđela ima dve i po godine, a Filip godinu. On je u fazi prohodavanja, pa je žurka zagarantovana. Otkad sam dobila prvo dete, kod mene je trening 24 sata dnevno. Sad je dupli trening, ali ne žalim se. Uživanje je stvarno“.

Kako vas je put naveo u Budimpeštu?

„Preselili smo se kad je korona bila aktuelna. U maju će da bude dve godine da smo ovde. Super je grad za život, čisto je, svežiji je mnogo vazduh nego kod nas. Za početak... Ima više zelenila, na lepo se čovek brzo navikne. Ne znam koliko ćemo dugo ostati, to zavisi od mog supruga Vladana i njegovog posla. Ali, s obzirom na to da sam dugo živela u inostranstvu tokom karijere, brzo se prilagođavam svemu i nisu mi strane promene. Najteže mi pada pakovanje, uvek izdramim nekoliko dana, pa onda sve završim za pola sata. Imala sam u glavi da kad završim sa odbojkom želim da imam porodicu i decu. Stvarno se divim svim mamama koje se aktivno bave sportom. Ja sebe nisam mogla da vidim u takvom nekom izdanju. Odlučila sam da završim karijeru i posvetim se porodici. Definitivno je to bio pravi potez“.

(AFP)

Prošlo je nešto više od četiri godine od trenutka kada ste odsvirali kraj, da li ste uradili pravu stvar?

„Manje više sve što sam mogla da osvojim, uspela sam. Ispunjena sam u tom sportskom smislu. Osetila sam da više nema toliko uzbuđenja kada idem na trening. Ja sam generalno volela mnogo da treniram, ne samo da igram utakmice, tako da sam znala da kad budem išla da odrađujem posao, to će biti kraj. Počela sam da se osećam tako, nisam više videla uživanje u svemu tome, tako da je bilo najbolje da završim nego da ostane gorak ukus. To je bila 2018. Povreda kolena je samo ubrzala moju odluku“.

Kada telo da takve znakove, da li je lako da se prelomi?

„Definitivno, jer onda nema nikakvog žaljenja, plakanja. Stvarno sam osetila olakšanje. Bila sam u Rumuniji tu poslednju sezonu. Povredila sam se i sa neke strane mi je bilo malo bez veze da tako završim karijeru. Imala sam vremena mnogo da razmislim. Pre toga sam dva puta operisala koleno i odmah sam se oporavljala, nije bilo nikakvih problema sa povratkom jer sam imala želju što pre da se vratim. Sada sam se osetila ispražnjeno, nisam htela sebe više da mučim i da nekome zauzimam mesto. Želela sam da mi ostane u lepom sećanju. Mislim da uvek treba biti fer i korektan i prema sebi i prema drugima. S tim što sa takvom motivacijom – koju nisam imala, automatski nisam mogla da pružam partije na koje sam navikla. Uvek sam bila perfekcionista, tako da nisam htela da kvarim utisak na kraju. Uvek sam težila da sve bude savršeno do detalja, pa mi je zato valjda i potrajala karijera i bila uspešna“.

INTERVJU – Život Anje Pešić je mnogo haotičniji nego onaj Anje Spasojević

Oprobali ste se posle toga i kao trener u Crvenoj zvezdi. Šta se desilo sa tom pričom?

„To je bilo pred koronu. Ja sam bila zadužena za školu odbojke i paralelno sam pomagala u selekcijama kadetkinja i juniorki. Lepo je to išlo, stvarno. Na prvom treningu školice imala sam 14, 15 devojčica – bila sam pogubljena šta treba da radim. Totalno je sve drugačije, novo u odnosu na igračku karijeru. U teoriji znam, ali u praksi treba da se spustim na njihov nivo da bih objasnila. Bilo mi je uživanje, deca preslatka, slušala su, igrali smo se... Posle sam dobila pomoćnika sa DIF-a, on je preuzeo to nakon mog odlaska. Imala sam sreću i njega da upoznam, super je bio. Imali smo kasnije 60ak polaznika, sve je dobro išlo... Ja sam ostala u drugom stanju i bio je plan da idem na treninge dokle god mi trudnoća dozvoli, ali u martu se desila korona i onda da ne bih rizikovala, prestala sam sa radom. Samo zbog toga...“

Da li vidite sebe kao trenera seniorske ekipe jednog dana?

„Ne razmišljam toliko daleko. Sa decom je bilo nešto novo, prijalo mi je... Nemam neku inspiraciju da budem prvi trener, više bih volela nekome da pomažem. Imala sam priliku da radim sa mnogim stručnjacima, naučila sam prilično, ali da pričam da bih znala to u poslu odmah da primenim – bila bi glupost. Treba vremena... Ako bih nešto radila, bilo bi to pomaganje nekome. Sad sa dvoje male dece malo je teže izdvodljivo. Definitivno ne pravim dugoročne planove".

PITANJE OD MILION DOLARA KAKO SAM STIGLA DO KINE

Koliko je bilo teško koračati kroz profesionalne vode kao libero?

„Jeste specifično, zbog ograničenog broja stranaca. Kad se sklapa ekipa i gleda budžet, onda najpovoljnije dođe da uzmete domaćeg libera. Poslednjih godina se možda otvorilo više mogućnosti, ali to nisu Italija, Turska, Rusija... Uglavnom su slabije lige gde libero može da se izbori za sebe. Ali, ja ne žalim ni za čim, imala sam lepu karijeru. Inostrana priča je počela u Španiji, posle se nastavila u Rumuniji, Azerbejdžanu... Čak sam i do Kine uspela da dođem. I dalje mi je pitanje od milion dolara kako su oni mene uzeli kao stranca, pored Kineskinja koje sve do jedne igraju odbranu kao nenormalne. To je bilo isto lepo iskustvo. Stvarno ga treba iskoristiti, ali je bolje kao mlađi, jer je baš naporno - druga dimenzija, drugačije se radi, pa definitivno treba biti mlađi za tu avanturu. Imala sam sreću da igram i tamo. A meni je i u Rumuniji bilo lepo, provela sam pet godina u toj zemlji, ne u kontinuitetu. Bile su to lepe priče, atmosfera, zato sam se i vratila...“.

Koliko daleko deluje epizoda u užičkom Jedinstvu?

„Predaleko... Pre neki dan sam pričala sa sestričinom, jer je pisala neki esej pa su joj bile potrebne medalje. Ona me tad pita: „Šta si sve osvojila?“. Srećom, postoji internet pa tu ima sve navedeno. Baš kad sam pogledala, čini se da su neki događaji bili pre sto godina, a sa druge strane kao juče da je bilo. Jedinstvo jeste bilo davno. Sa 17 godina sam stigla tamo“.

Sa saigračicama iz Jedinstva (MN Press)

Čini se da ljudi i dalje dobro pamte igračice koje su postavile temelje u reprezentaciji početkom 21. veka, igračice Zvezde i Jedinstva... Da li imate takav utisak?

„Ja se iznenadim kada neko od mlađih kaže da zna ko sam. Bio je veliki rivalitet Zvezde i Jedinstva, borili su se za titulu. Kad je Darko Zakoč prešao u Poštar onda se to promenilo... Posle toga ekipa iz Užica je zatajila“.

Kako vam se čini liga danas i nekada?

„Mislim da se liga mnogo pokvarila u odnosu na tada. Ja sam se baš razočarala... Imala sam priliku da gledam tokom karijere nekoliko utakmica u Srbiji i ne znam šta mi je veći utisak ostavilo – da li to što su prazne hale ili kvalitet. Da se ne lažemo, nije to na nekom zavidnom nivou. Mislim da se mnogo toga promenilo. Finansijski je sada mnogo jače, to može da se vidi po igračima koji se vraćaju u Srbiju. Mislim da sam imala uslove kakve sad imaju neki klubovi u životu ne bih otišla u inostranstvo. U današnje vreme mislim da mnogo dece kreće da se bavi sportom iz pogrešnih razloga. Gledaju veoma mladi sve to kroz novac... Greše jer sa 18 godina već žele da idu da igraju u inostranstvo. Ja sam otišla sa 23 godine, pa sam veoma dobru karijeru uspela da napravim, nevezano za reprezentaciju. Mislim da ima vremena za sve. Problem je što mladi žele sve odmah i misle da je napolju mnogo bolje. A zapravo se u inostranstvu ne radi kao u našim klubovima, svako ko ode – gledaju te kao gotovog igrača, retko ko će da se posveti tebi lično i tvojim nedostacima. Malo se drugačije radi...“.

(MN Press)

Kako vam iz današnjeg ugla deluje rad sa Darkom Zakočem?

„Zanimljivo, prvi i poslednji ugovor u karijeri bio mi je kod Zakoča. Obrnula sam krug. Nije se promenilo ništa, od treninga do svih ostalih stvari... Znala sam vežbe od pre 20 godina. On ima svoj neki princip i toga se drži. Imala sam priliku da radim i sa drugim trenerima, koji su imali potpuno drugačiji pristup. Kod Zakoča sam uspela nekako da se isključim, da ne obraćam pažnju na komentare, jer znam šta i kako radim. Znala sam dokle sam dogurala i nije imalo težinu kada mi neko kaže nešto ružno. Kad sam bila klinka, nisam to znala. Mislim da svako treba da ceni sebe... Daleko od toga da sam ja najpametnija i da sve znam, ali stvarno nisam dozvolila da se neko ophodi prema meni na isti način kao pre 20 godina. Nažalost, kod nekih naših trenera se taj neki pristup nikad neće promeniti. Ne mogu ništa loše da kažem za Darka, mnogo sam naučila od njega, on me i ubacio u celu priču. Ali, definitivno je specifičan. Ja kad sam posle došla kod Terze u reprezentaciju, bila sam stalno u grču da ne pogrešim, jer je tako bilo u Jedinstvu. Ako se pogreši – bila su žestoka kažnjavanja. Trebalo mi je vremena da se oslobodim i da krenem da igram. Kad sam shvatila da svi greše i da je to normalno, oslobodila se kočnice, onda je sve bilo lakše i bolje“.

Jelena Nikolić vrti film na prvu evro-titulu: Baka na tribinama, prženice za doručak, pehar u rukama

Koji trener je imao najveći uticaj na vašu karijeru?

„Definitivno Terza. Od 2006. sam bila u reprezentaciji... A posle toga kada sam imala problem sa zdravljem, bez razmišljanja me doveo u klub u kome je on radio. Pomogao m je mnogo. Morao je da se strpi da se vratim u formu. U Nemačkoj sam imala priliku da radim sa Feliksom Koslovskim, on je bio i selektor reprezentacije. Njegov način rada mi se veoma dopao. Lepo mi je bilo da sarađujem sa njim dve godine. Mi smo petkom pred utakmicu imali kod njega slobodno, a ja sam uvek tražila da imam individualni trening. Bilo mi je mnogo zanimljivo, trajao je možda 40ak minuta, odradim sve što treba i izađem srećna i zadovoljna iz hale. On mi na teren stavi sve što postoji u Sali i onda smišlja neke veoma zanimljive vežbe. Meni je to bilo super. Bilo je to 2010, ja sam posle došla u reprezentaciju i 2011. sam bila najbolji libero na EP. Sigurno da je bilo njegovih zasluga“.

KAD SU MI DALI PRIZNANJE ZA NAJBOLJEG LIBERA NA SP MISLILA SAM DA SU SE ZEZNULI

Iz reprezentaciije ste se povukli posle deset uspešnih godina. Kako pamtite period od 2006. do 2016. godine?

„Bilo je i uspeha i neuspeha i lepih i manje lepih stvari. Ali, da mogu opet da biram, opet bih sve isto napravila. Ponosna sam na sve. Isplatio se trud i rad. Velika čast je igrati za reprezentaciju. Imala sam sreću da smo bili uspešni“.

Doček posle SP 2006. (MN Press)

Koji su najposebniji trenuci u nacionalnom dresu?

„Pošto sam u maju 2006. debitovala, kada je došlo Svetsko prvenstvo kasnije te godine, nisam ni znala gde se nalazim. Meni je to takmičenje najupečatljiviije. Odmah medalja... Dva puta smo menjali karte, ako prođemo prvi krug, pa ako prođemo drugi... Na kraju smo se šalili – ajde kad smo već tu da proslavim rođendan u Japanu, pošto mi je 9. novembra. Posle sam četiri puta slavila rođendan u Japanu... Definivino 2006. i 2011, mislim da je to kruna moje reprezentativne karijere. Ta bronza sa svetskog ima po mom mišljenju istu vrednost kao zlato sa EP“.

Na tim takmičenjima ste dobili i individualna priznanja. Da li ste očekivali?

„Možda će zvučati neverovatno, ali ja sam godinama posle priznanja 2006. za najboljeg libera, mislila da su se oni zeznuli. S neke strane je i dobro što sam tako shvatila, jer sam imala samo 22 godine i nastavila sam da radim. Znala sam da je to lepo, ali da ne sme da me ponese. Da sam poletela, moja karijera bi išla u suprotnom smeru.

Gde čuvate sve medalje?

„Ima jedna mala kutija u kojoj stoje. Razmišljala sam da negde postavim, ali zauzima mnogo mesta, sad sa decom, nije baš izvodljivo... Priznanja su na policama, jer ne mogu da ih spakujem u kutiju. Lepa kolekcija sve ukupno, moram da priznam“.

EP 2011. (MN Press)

Uvek sportisti spominju prijateljstva koja ostanu za ceo život... Ko se kod vas izdvaja?

„Jovana Brakočević Kancijan i ja smo kume. Nas dve smo te 2006. u Japanu bile cimerke i tada je sve krenulo. Pre toga se stvarno nismo družile. A posle smo svašta proživele zajedno, mnogo smo se zbližile na SP, a onda je sve išlo uzlaznom putanjom... A što se ostalih tiče – u korektnim sam odnosima. S nekim se više viđam, s nekim manje, kako nam vreme dozvoli. Nemoguće je sa svima održati kontakt. Kad god imamo prilike da se čujemo i vidimo, svi praktikujemo“.

Kako vam se čine uspesi koje prave odbojkašice Srbije tokom poslednjih godina?

„Veliko poštovanje za njih. Kao sa Novakom – navikli su naciju i sve to postaje normalno. Mi smo napravile bum, tad je bilo veliko iznenađenje. Sad je već staza utabana... Nekada smo igrale pretkvalifikacije za kvalifikacije, ove devojke nemaju taj problem. Pratim koliko mi deca dozvoljavaju, super je generacija. Vidi se da imaju lepu atmosferu, pokazale su da su najbolje. Malo je nezahvalno da se poredi, drugačije je... Svaka generacija ima protivnike na vrhunskom nivou. Kao što mi možemo da pričamo kako su tada Ruskinje bile nedodirljive, tako će za ovaj sad period da pričaju za Srbiju. Ekipa je stvarno na vrhuncu i sigurna sam da će trajati još. Sve što su uradile je neverovatno... To je podstrek svim devojčicama da nastave da se bave odbojkom“, podvukla je u razgovoru za Mozzart Sport Suzana Pavić.

PIŠE: Miljana ROGAČ